Оно, кад се ствари посложе баш како треба
Вријеме прошло:
Окачио Зоран слике једне дивне ријечице која протиче у близини сколе у
којој ради. Рече како је гријех тако дивну воду загађивати на тих 15ак
километара тока, на шта се јавише многи и пожељеше да очисте барем један
дио тока.
Рече им Зоран да ће се потрудити да те жеље буду испуњене…
Вријеме садашње
Позове ме јуче помоћник директора код директорице… Попнем се и
директорица рече / парафразирам/ ” Е сад када си окачио оне слике на интернет, било
би лијепо да ми/ ЈУОШ “МИЛАН РАКИЋ” / и СРУ “Босна” дамо примјер бриге о
заштити околине.”
Рече да акција треба да буде у петак уз учешће рибара и запослених у
школи.
Ок није проблем, али вјероватно би се одазвало више људи, када бисмо то
урадили за нпр. седам дана. Директорица додаде да метеоролози највљују
кишу и пад температуре и да би сво то смеће могло да оде даље у ријеку
Босну.
Контактирам предсједника СРУ “Босна”, који у потпуности подржава
директорицу и запослене у школи.
Обећање је да сутра стиже освјежење и сендвичи. И би што би.
Јутро, дошли у школу, замјене које су потребне обезбијеђене, и акција.
Нас десетак долази да поново види слику наше неодговорности и наравно да
се организујемо. Пар минута договора и једни ваде флаше са обале, други
(цитај-ја) улазе у прохладну ријеку у дубоким чизмама и почињемо.
Док радимо покушавам да схватим који је разлог да се људи понашају на
такав нацин да уништавају све око себе….?
Просто ми је нејасно и необјасњиво, чак и када покушам да нађем
оправдање за бацање кесе са пеленама у ријеку, опет не иде…. Забога
можда ће баш то дијете чији су родитељи зафрљачили те пелене, једном
хтјети да се “брчну” у Руданци, али ће схватити да то не могу, јер не
могу доћи до воде од гомила смећа. Какав је то домаћин ако своју
прљавштину пребацује комшији???? Колико плитак требаш бити да не видиш
даље од себичности….?
Неко ми данас рече:” Е јесте блесави, па што нисте само гурнули смеће
даље?”
Шта да му/јој кажем??? Да је лијепо чистити туђе ђубре…. Није, када
претпоставиш да ће тај исти опет урадити исто. Јесте, када помислиш да
си урадио нешто лијепо и за ђецу и за мјесто у коме радиш, чак и помисао
да ће барем једна или двије особе престати да бацају у ријеку, чак и то
је фантастичан осјећај.
Дакле, радимо, нико не кука, није лако, али радимо. Долази и директорица
да нас подржи, након тога и наш Здравко секретар СРУ “Босна” доноси
сендвиче и освјежење. Паузирамо, негђе на половини посла, кратак
разговор, кафица и настављамо.
Било је врло незгодно радити са водом која досеже скоро руб чизме, али
смо сви на крају остали суви. Након неких 4-5 сати посла, фотографишемо
ријеку, која је поново, барем мало чишћа.
Па сад мало….. Било је неких 200 тињак врећа од 2 метра дужине пуних
пластичних флаша, кеса са различитим смећем, па сад да ли је то мало,
просудите сами . Свакако је највеће задовољство и то што су наши
ученици, одлазећи у и долазећи из школе виђели наш рад, а то вјерујте
није мала ствар.
Напоменуо бих још да су вреће са ПЕТ амбалажом биле уредно сложене и да
их је током ноћи или јутра уредно одвезао и претпостављам, продао. У
сваком случају му се захваљујем и желим срећу.
Реченица за критичаре
Примјер смо вам дали, а сада опрему у руке и у акцију.
Чиста Руданка, чиста ријека – чист и наш образ.
Бистро и волите ријеке, оне су наше сестре.
Зоран Антић
Наставник из Добоја
